Mašine su preuzele deo fizičkog rada, računari ubrzali administraciju, internet skratio komunikaciju, a veštačka inteligencija danas može da obavi zadatke za koje su nekada bili potrebni sati. Ipak, savremeni čovek nema utisak da je dobio više vremena. Ako radimo brže nego ikada, zašto i dalje živimo kao da stalno kasnimo?
Čovek je oduvek pokušavao da posao obavi brže.
Od industrijskih mašina do računara, od elektronske pošte do automatizovanih poslovnih sistema, gotovo svaka velika tehnološka promena nosila je isto obećanje: manje vremena utrošenog na rutinske zadatke, veća produktivnost i više prostora za život izvan rada.
Danas za nekoliko sekundi šaljemo dokument na drugi kraj sveta, održavamo sastanke bez putovanja, automatski obrađujemo podatke i koristimo veštačku inteligenciju za zadatke koji su nekada trajali satima.
Posmatrano iz perspektive prošlih generacija, trebalo bi da imamo mnogo više slobodnog vremena.
Ali nemamo.
Zadatak koji je nekada trajao tri sata danas možda završimo za trideset minuta. Ipak, preostalih dva i po sata retko postanu naše vreme. Najčešće ih ispune novi zadaci, poruke, sastanci i dodatna očekivanja.
Tehnologija nam je omogućila da uradimo više za manje vremena. Na to smo odgovorili tako što smo počeli da očekujemo da za isto vreme uradimo još više.
Produktivnost raste, a radni dan ne postaje kraći
Logika automatizacije deluje jednostavno.
Ako se posao koji je ranije trajao osam sati sada može završiti za četiri, moglo bi se očekivati da smo dobili četiri sata vremena.
Međutim, rast produktivnosti uglavnom se ne pretvara automatski u kraći radni dan. Češće postaje osnova za povećanje obima posla.
Ako možemo da odgovorimo na deset mejlova za vreme koje nam je nekada bilo potrebno za dva pisma, ne očekuje se da nakon desetog odgovora završimo posao. Verovatnije je da ćemo dobiti još dvadeset poruka.
Ako program automatski sastavi izveštaj, ušteđeno vreme može biti iskorišćeno za novu analizu, prezentaciju ili sastanak.
Automatizacija zato ne ukida posao. Ona pomera granicu onoga što smatramo normalnom količinom rada.
Brža komunikacija stvorila je brža očekivanja
Digitalizacija je drastično ubrzala komunikaciju.
Nekada je bilo normalno čekati odgovor. Danas poruka stiže odmah, pa se i odgovor često očekuje gotovo odmah.
Tehnologija koja je trebalo da skrati komunikaciju tako je stvorila novu vrstu pritiska: ako nešto može brzo da bude urađeno, zašto već nije urađeno?
Produktivnost je porasla, ali je porasla i brzina kojom očekujemo rezultate.
Tehnologija nije ubrzala samo posao. Ubrzala je i očekivanja koja imamo jedni od drugih.
Posao više ne ostaje u kancelariji
Jedna od najvećih promena nastala je kada je posao prestao da bude vezan za jedno mesto.
Nekada je izlazak iz fabrike ili kancelarije jasno označavao kraj radnog dana. Dokumenti su ostajali na stolu, a pitanja su čekala naredno jutro.
Danas posao putuje sa nama.
Nalazi se u telefonu, laptopu, mejlu i aplikacijama za komunikaciju. Stiže kroz večernju poruku sa pitanjem: „Možeš li samo ovo da pogledaš?”
Eurofound upozorava da digitalni i mobilni oblici rada mogu učiniti radno vreme nepravilnijim i manje predvidivim. Ljudi koji rade od kuće češće rade u slobodno vreme i lakše prelaze granice formalnog radnog dana.
Fleksibilnost nam je omogućila da radimo gotovo bilo gde.
Ali „mogu da radim bilo gde” lako postaje „mogu da radim svuda”, a zatim i „mogu da radim uvek”.
Problem nije sam rad od kuće. Problem nastaje kada fleksibilnost postoji samo u korist poslodavca, dok zaposleni ostaje trajno dostupan.
Zauzeti smo, ali ne uspevamo da završimo najvažnije
Savremeni posao ne produžavaju samo broj zadataka i očekivanje dostupnosti, već i stalni prekidi.
Poruke, notifikacije, sastanci, pozivi i prebacivanje sa jednog zadatka na drugi usitnjavaju radni dan.
Pišemo izveštaj, zatim odgovaramo na poruku, odlazimo na sastanak, proveravamo mejl, rešavamo novi zahtev i pokušavamo da se vratimo prvobitnom zadatku.
Čovek može biti zauzet čitav dan, a da na njegovom kraju ipak ima osećaj da ništa nije završio.
Ne zato što nije radio, već zato što nije imao dovoljno vremena da se jednoj stvari posveti bez prekida.
Posao koji zahteva koncentraciju tada ostaje za rano jutro, kasno veče ili vikend — za vreme kada komunikacija konačno utihne.
Digitalizacija može da ubrza i haos
Savremena kompanija može koristiti veliki broj digitalnih alata: jedan za komunikaciju, drugi za projekte, treći za dokumentaciju, četvrti za finansije, peti za ljudske resurse.
Svaki alat pojedinačno može biti koristan. Međutim, kada sistemi nisu povezani i kada ne postoje jasna pravila, tehnologija stvara novu administraciju.
Informaciju više ne tražimo u registratoru, već u nekoliko aplikacija. Ne gubimo dokument, već njegovu poslednju verziju. Ne pitamo gde je papir, već gde je link.
Digitalizacija zato nije isto što i dobra organizacija.
Ako kompanija samo prenese postojeći haos u digitalno okruženje, proces nije postao jednostavniji. Postao je samo brži.
Veštačka inteligencija ponovo obećava uštedu vremena
Danas isto obećanje slušamo u vezi sa veštačkom inteligencijom.
AI može da obradi velike količine informacija, sažme tekst, generiše nacrt dokumenta i automatizuje rutinske zadatke.
Ali najvažnije pitanje nije samo koliko će vremena uštedeti.
Važnije je:
Kome će pripasti ušteđeno vreme?
Ako zaposleni uz pomoć AI završi za dvadeset minuta zadatak koji je ranije trajao dva sata, da li je dobio sat i četrdeset minuta slobode — ili tri nova zadatka?
Odgovor neće dati tehnologija, već način na koji organizujemo rad.
Ako se svaki rast efikasnosti automatski pretvara u veći obim posla, ni najnaprednija automatizacija neće stvoriti društvo sa više slobodnog vremena. Stvoriće društvo koje može da proizvede više u istom periodu.
Dužina rada nije isto što i kvalitet rada
U mnogim poslovnim kulturama i dalje postoji ideja da je duži rad dokaz veće posvećenosti.
Ali vreme provedeno na poslu nije isto što i kvalitet rada.
Čovek koji radi deset sati nije automatski produktivniji od osobe koja isti rezultat postigne za šest. Dug radni dan može da ukazuje na veliki obim posla, ali i na loše procese, previše sastanaka, nejasne odgovornosti ili nedovoljan broj zaposlenih.
Prema podacima Međunarodne organizacije rada, više od trećine zaposlenih u svetu redovno radi duže od 48 sati nedeljno. WHO i ILO povezali su rad od najmanje 55 sati nedeljno sa povećanim zdravstvenim rizicima.
Ako tehnologija omogućava da posao završimo brže, zašto uspeh i dalje često merimo brojem sati koje smo proveli radeći?
Slobodno vreme ne mora da bude produktivno
Jedan deo problema nalazi se i u načinu na koji društvo posmatra slobodno vreme.
Zauzetost se često predstavlja kao znak važnosti, dok slobodan trenutak postaje prostor koji treba ispuniti dodatnim radom, učenjem, projektom ili novom obavezom.
Čak je i odmor postao nešto što treba „iskoristiti”.
Ali vreme u kojem čovek ne proizvodi ništa nije izgubljeno vreme.
U njemu postoje odnosi, razmišljanje, kreativnost, odmor i život koji nije sveden na profesionalnu funkciju.
Ako je svrha tehnološkog napretka da poboljša ljudski život, onda bi jedan od njegovih pokazatelja trebalo da bude i mogućnost čoveka da deo vremena zaista poseduje.
Moje mišljenje: promenili smo alate, ali ne i filozofiju rada
Najveći paradoks nije u tome što tehnologija nije ispunila svoje obećanje.
U velikoj meri jeste.
Zaista možemo da radimo brže. Možemo da automatizujemo procese i za nekoliko minuta završimo ono za šta su nekada bili potrebni sati.
Problem je što smo promenili alate, ali nismo dovoljno promenili način na koji razmišljamo o radu.
I dalje polazimo od pretpostavke da svaki trenutak koji tehnologija oslobodi mora ponovo da bude popunjen poslom.
Ako automatizacija uštedi sat, taj sat postaje prostor za novi zadatak. Ako zaposleni završi ranije, dobija još posla. Ako može da radi od kuće, očekuje se da bude dostupan i nakon radnog vremena.
Zato danas imamo najbrže komunikacione sisteme u istoriji, a ipak osećamo da stalno kasnimo.
Imamo alate koji štede vreme, ali nemamo utisak da ga posedujemo.
Možemo da radimo gotovo sa bilo kog mesta, ali upravo zato ponekad ne znamo gde posao prestaje.
Sledeća velika revolucija u svetu rada možda zato neće biti nova tehnologija, već novi način organizovanja vremena.
Kompanije budućnosti neće se razlikovati samo po broju procesa koje su automatizovale, već i po tome šta su uradile sa vremenom koje su dobile.